Virovtica.com
     
 
Kako sam nasamario virovitièku policiju
 
 

Iz Virovitièkog Hrvatskog glasnika broj 50, dne 30. studenoga 1930. godine.

(crtica iz nedavne prošlosti)

Bilo je to 3. decembra 1927. oko 9 sati pokuca mi netko na vrata. Bio je to redar, koji mi pružao neku cedulju. Mislio sam: vijest za novine, ali sam se silno presenetio kad na njoj proèitam ove retke: Pozivate se, da danas u 3 sata nastupite zatvor od 3 tjedna!" E, to je bilo gadno. Baš pred Božiæ kad imam najviše posla s Božiænim brojem novina, neka idem u zatvor i doðem kuæi baš na Božiæ. To mi nije nikako išlo u raèun. A zašto sam bio presuðen: U najveæoj borbi sa radikalima, ja sam nešto kazao Mati Bodaliji a sreski poglavar glasoviti Huzjak to je jedva doèekao pa me osudio na 8 dana. Ja sam doduše stavio oštar utok protiv ove presude na županiju, gdje sam naveo: ako tko koga lièno uvrijedi to ne spada na policiju - ali veliki župan Božiæ, koji me imao u nosu, jedva doèekao presudu, koju dakako odmah potvrdio. Èetrnajst dana sam dobio zato jer sam navodno na mom gradilištu uvrijedio gosp. ing. Skopèinskog. Ja sam u utoku naveo da je to prosta neistina, jer ja toga gospodina visoko cijenim pa sam baš pred par dana bio s njim u samostanu na crnoj kavi. Badava veliki župan je i ovu presudu "osnažio" i tako ovi mene pozvali u najgorje doba u rešt.

Odluèio sam da odem u Zagreb pa da se pritužim tamo. Pošao sam na vlak, ali kako sam ušao u voz, povuèe me redar za kaput i vikne! "Hej kuda æete!" Odmah sam se sjetio šta je na stvari i redaru ljubazno odgovorio: Tražim prijatelja, jeli je došao iz Osijeka!" Našao sam nekog slatinca i s njim otišao s kolodvora, pa da æu kašnje na velikom biti oprezniji. Putem na kolodvor otišao sam na èas g. Franji Æagljevièu, da mu èestitam imendan. On me zatim sproveo do kapije i tu na svoje razoèaranje vidimo dva redara: jedan kod Pavokoviæa drugi kod Igala i gledaju u mene. Šta sada? I tada nemogu da umaknem... Doðe mi dobra misao. Oprostim se od g. Æagljevièa i smješeæi se odem preko ceste i ravno g. Gavranèiæu pa ga umolim kljuè od bašæe. Pošao sam direkt u bolnicu i tu odluèio par dana ostati, dok razmislim što æu dalje. Lijeènici me vrlo lijepo primiše. Kako bolujem na srcu, ono mi je od uzbuðenja jako udaralo. Dobio sam lijek i naskoro u ljepom krevetu ugodno - zaspao. Prošlo je tri sata poslije podne. Ali mene nema, Huzjak bijesan pozove sve redare pa ih na pasja kola izgrdi. Oni dva u Kolodvorskoj ulici pokorno javiše da sam razgovarao s g. Æagljeviæem i otišao preko puta ili u kuæu Celiæa ili g. Lucariæa. Oni su ove kuæe pretražili, al mene nigdje našli nisu. Slijedio je oštar nalog da me do veèera naðe... Ali meni ni traga.

Kada sam se pod veèer probudio pošljem kuæi po pouzdanom èovjeku pismo gdje se nalazim. U bolnici sam marljivo pisao oštar èlanak protiv vel. župana dr. Božiæa. Èetvrti dan oko podne dobježi u moju sobu g. dr. Huzjak, pa mi sav radostan saopæi da se za moje zdravlje zanima sam g. veliki župan. Saznali su za moje boravište! Kada sam g. doktoru saopæio o èem se radi, uskliknuo je: "On da sam to znao rekao bih mu da ste na umoru". Na veèer istoga dana otišao sam kuæi. Odmah kako me drugo jutro vidili na ulici pozove me tadašnji gradski komesar i vikne: "Gdje si bio, moram te dati odvesti u rešt!" Ja se veselo nasmijem, pa mu turnem u šaku bolnièku otpusnicu u kojoj je meðu inim stajalo; "otpušta se oporavljen u kuænu njegu. Imade se što više kretati na svježem zraku!"... Tako sam se spasio, hvala domišljatosti mojoj i plemenitoj uviðavnosti g. direktora bolnice. Pegaz.